Demokratska Stranka

Мета је прво Ђилас, затим Вук и Бошко, „тајкун“, „преварант“ и „фашиста“. Напади на личност и породицу су правило, а затвореност националних медија за другачије мишљење догма. Таквих напада нема само на Зорана Лутовцаиз два разлога: Лутовцу режим не може да пронађе, нити да исфабрикује ниједну аферу и зато што је по режим већа претња Демократска странка у целини, него један њен члан, па макар то био и председник странке. Стога Вучићев режим годинама уназад непрестано насрће управо на Демократску странку.

Не тако давно да би било заборављено, 2016. године, контролори Демократске странке су извукли ДСС/Двери изнад цензуса (председник Пајтић је био критикован унутар странке због колегијалности према опозицији, идеолошки удаљеној). Контролори и даље постоје, у све 174 локалне самоуправе. Неопходна им је попуна и додатна обука и мотивација, али постоје. Као и општински одбори. Ако је и повереништво (а често јесте), и даље постоје активни чланови. Како је председник Лутовац недавно рекао „у сваком селу у Србији постоји бар један жути“.

Свака странка тражи нове чланове, Демократска има и старе. Има чланове од почетка 90-их, стицала их је уз народ на протестима, рушењем Милошевића, визијом Ђинђића... Највише их је било за време Тадића, али међу њима доста купљених. Купљени су се први продали, колебљиви се повукли, застрашени се ућутали, многи се иселили... Али опет их је остало, у сваком селу у Србији, спремних да спроведу изборни процес и кандидују се на регуларним изборима. И сви знају да су жути.

Демократска странка је дала три премијера, четири градоначелника Београда и једног председника Србије. Неки од њих су напуштали странку и покушавају/ли да направе нове, али и даље у сваком селу у Србији постоје само жути. Мењали су се не само премијери и градоначелници, већ и председници странке, Лутовац је, рачунајући од оснивања, јубиларни десети, иначе осми у новијој историји. У Србији, где ни једна друга странка нема ни трећег, а већина ни другог председника. Имају само жути.

Зато Вучић покушава да отме Демократску странку. Лечић у својој најсрамнијој животној улози симболизује импотенцију незадовољних који су хајдучијом покушали да отму Демократску странку од њених чланова и дарују је харамбаши на Андрићевом венцу. Зато није проблем Лутовац, него Демократска странка.Али, опет греши. Проблем су му жути, којих има у сваком селу у Србији. Који чувају семе слободе и знају како се руши диктатор. Зато их се он и плаши.

Демократска странка се, како неко рече на твитеру, просејала. Жути лопови су скинули жуто и обукли напредно одело, показујући да су искрено само лопови. Они искрени жути, који су остали, већином нису били на функцијама и у првим редовима када се делила част и власт. Били су мање или више задовољни што се земља демократизује, приближава Европи, и споро али постојано, уводи у ред. Спознаја да су и они делом за то заслужни била им је довољна. Зато су и даље ту, да не дају своје и да сачувају политичку странку коју су генерације стварале. Туђе неће, своје не дају. Поштено.

Слободан Јаредић, члан Главног одбора ДС и председник Општинског одбора ДС Аранђеловац