Demokratska Stranka

Покровитељи нове српске политике, национално освешћени бољшевици, који су се и даље крили иза имена једне идеологије која је владала добрим делом двадесетог века, у суштини су представљали само правне сукцесоре инфраструктруних ресурса некадашње владајуће партије. Иако, је СПС реинкорпорирао основна начела Савеза комуниста у свој политички програм, то у основи и пракси уопште није имало своју афирмацију на терену. Штавише, нова национална стремљења СПС направила су мост ка патос националистима чији су приоритети били у успостављању граница Велике Србије, сматрајући да је дошло време за освету српског народа који је пропатио већи део двадесетог века од здруженог усташко-комунистичког угњетавања. Овако креиран зов нације је могао да емитује своје инпуте међу Србима у Хрватској и Босни. А своју кулминацију, тачније пораз и слом, је доживео на Косову 1999. године, и играјући се са судбином сопственог народа оставило непоправљиву штету по друштво у Србији до данашњих дана.

У исто време, када Анте Марковић изговара оне пророчке речи, јавља се група интелектуалаца са намером о формирању Демократске странке. Била је то група саздана од либерала, социјал-либерала, националних демократа, промотера демократског центра које је ујединило уверење да југословенска политичка криза може на миран начин да се реши уставно-демократским путем. Гајили су наду да би извојевана права и слобода, зацементирале неприкосновеност демократског парламентаризма и политичких, грађанских и привредних слобода по угледу на земље Западне Европе. Наравно, било је и међу овом групом опречних ставова по питању српског национализма и поставке антикомунизма у програмским начелима Демократске странке, што је већ познато, али далеко од тога да су тезе нација и демократија биле претеће да узрокују било какав облик грађанског рата на националној основи у Југославији.

Дакле, две концепције међусобно супротстављене, прва која је улагала напор и желела да реши међунационално питање у Југославији (а и сада латентно у региону Западног Балкана) на уским националистичким основама и друга која је препознавала реалност пада Берлинског зида, краха Савеза комуниста Југославије и историјску шансу да постанемо део Европе као демократски уређена држава. На жалост, друштво је због фасцинације Југославијом као проширеном Србијом и фасцинацијом о вековима сањаним националним државама прокоцкало, како је приметио Димитрије Боаров, последњу прилику да постанемо европски уређена земља.

Тридесет година касније, точак историје се окренуо и друштво у Србији је опет заробљено, сада од стране организације под другим именом али са истим политичким менталитетом. Као некада када је промовисала пројекат Велике Србије, скупина у европском капуту али са радикалском кошуљом, са истим жаром на све начине уз помоћ медија покушава да девастира свако супротстављено мишљење и конструктивну критику у складу са својим радикалско деструктивним геном. И то је у суштини једно удружење које, у недостатку политичко-друштвених околности које би отвориле перспективу неког новог ратовања, своју есенцију види једино у огољеној и опортунистичкој борби за власт.

Са друге стране, Демократска странка ако се погледа њена скорашња историја, (оп)стајала је на постулатима о уређеном друштву, непоколебљиво бранећи премисе о основним слободама и правима и одупирући се загрљају аутократских режима (како некада Слободана Милошевића, тако и сада, личној владавини Александра Вучића), не желећи да трајно наруши сећање на борбу за модерну Србију свог недашњег председника Зорана Ђинђића, чији је политички кредо основа за даљу борбу демократа. Ослоњена на филозофију и политичку праксу Зорана Ђинђића, Демократска странка и даље ће настојати да креира амбијент у коме подстиче демократски развој као основни предуслов здравог грађанског друштва, које ће тежити ка вишем цивилизацијском ступњу. Остајемо посвећени.

Милош Лекић
Члан Градског одбора Демократске странке Нови Сад