ВАСИН: Однос према Војводини показује прави однос власти према Европи
Атентат на Зорана Ђинђића зауставио је Србију у њеном прогресивном напретку ка европском друштву, ка европским интеграцијама, али је истовремено означио и заустављање позитивног односа према Војводини, којој је у том периоду враћен велики део надлежности и успостављен положај супротан оном који је заузимала годинама пре 2000. и дерогирања од стране режима Слободана Милошевића, указао је у интервјуу за Аутономију Мирослав Васин, некадашњи покрајински секретар за привреду, запошљавање и равноправност полова и дугогодишњи председник Покрајинског одбора Демократске странке за Војводину. Васин је истакао и да питање односа Србије према Војводини, у суштини, увек одражава ситуацију у Републици Србији јер, како каже, што је веће разумевање за положај и потребе Војводине, ситуација у Србији је боља. Зато се, каже, у време након 2000. године, када су Зоран Ђинђић и ДОС дошли на власт, то јасно осетило и у односу према Војводини, док је данас прича о Војводини потпуно утихнула.
– Тада су покренути кораци ка враћању значајних надлежности Војводини које су за време Милошевића биле одузете. И тако је и настао такозвани омнибус закон (Закон о утврђивању надлежности АП Војводине којим је враћено преко 200 надлежности из преко 20 области, прим. аут.) 2002. године, који је означио промену политике Београда према Војводини, једну Ђинђићевску политику која је уважавала аутономију као нешто што је неминовност, као нешто што је предност Србије, а не њена мана – каже Васин.
У односу на положај АП Војводине за време Ђинђића су постојале три струје у политици – она коју је предводила Влада Србије и која је сматрала да је омнибус закон права мера аутономије, страна из Војводине која је желела много више, као и снаге које су укинуле аутономију и које су сматрале да ништа није требало вратити. Данас као да нема никаквог односа, као да никога не интересује судбина АП Војводине?
Од 2000. године до данас однос према Војводини може да се подели на два временска раздобља, период од 2000. до 2012. године, односно од времена када су на власт у Србији дошле демократске снаге до 2012. године, када су бивши радикали, односно данашњи напредњаци, преузели власт на нивоу републике. Први период карактерише постојање једног јединственог става да Војводини треба вратити њену аутономију. Да ли у већој мери или мало мањој мери, то је била ствар нијанси, нарочито разлика између оних странака које су биле у коалицији у Војводини, а то су Лига социјалдемократа Војводине, Демократска странка и Савез војвођанских Мађара. Наравно да се ЛСВ увек залагала, бар на папиру, за много ширу аутономију, Демократска странка је била та која се залагала за једну значајну аутономију Војводине у оквиру Републике Србије, док је Савез војвођанских Мађара, сасвим легално, највише водио рачуна о положају своје националне заједнице у оквиру и Војводине и Републике Србије. Али ту је постојала сарадња, ту је постојала координација, ту је постојало разумевање и ми смо успевали да, корак по корак, Војводини њену аутономију враћамо. Од омнибус закона до Статута АПВ. Други период, али и прелом, настаје 2012. године, када Томислав Николић долази на чело Републике Србије и, правећи коалицију са СПС-ом, СНС долази на власт. Тада почиње потпуно другачија прича и о аутономији Војводине. Један или два дана након конституисања нове републичке владе донета је одлука Уставног суда Србије којом је, нажалост, значајан део Статута проглашен неуставним. Ми смо тада као Покрајинска влада покушавали четири године да успоставимо неки нормалан вид комуникације са Републичком владом, међутим нисмо успевали. Чак четири наша званична позива за састанке су игнорисана и све је ишло ка томе да се урушава и улога Војводине и улога војвођанске владе и улога покрајинских институција. Ту „другу политику“ најбоље дефинишу изјаве Игора Мировића, који је 2016. године када је дошао на чело покрајинске владе поручио да ће један од приоритета његове владе бити доношење Закона о финансирању АП Војводине, да би 2020. године, након што ништа није урађено, изјавио да се он залаже за доношење Закона о финансирању Војводине, али да је добио одговор из Владе Србије да то није њихов приоритет. И то је био крај приче.
Ђинђић је по питању Војводине често био критикован од стране медија и коалиционих партнера, било је дијалога, можда и тешких речи, али се на Војводину није гледало као на непријатеља и ништа није за последицу имало одмазду од стране републичких органа. Период 2012-2016. обележавају директни сукоби покрајинске и републичке власти, а од 2016. више нема ничега?
Онај ко није у томе учествовао не може ни да схвати колико је то било жестоко. То је била таква деградација покрајинске власти од стране републичке, толико подметање клипова у точкове… Ја се данас питам како смо уопште издржали да у те четири године направимо оно што смо направили, а то је гомила инфраструктурних пројеката које смо реализовали, велики број саграђених школа, спортских хала, домова културе у Војводини, развој оних локалних самоуправа у којима су доминантни били Мађари, Словаци, Русини… Ромско питање је решавано на најбољи начин у Европи, што је констатовано у извештају Савета Европе; по питањима родне равноправности смо постигли десет пута више него што је СНС постигла на нивоу Србије, а чиме се сада хвали. Све то чиме се они сада хвале, то је постојало до 2016. у Војводини. Укратко, војвођанска влада је до 2016. године са уживањем изговарала реч Војводина, док власт у покрајини после 2016. године са уживањем изговара реч северна српска покрајина.
Прича о Војводини, између осталог, јесте и прича о децентрализацији и европским вредностима. У највећем броју европских земаља има више нивоа власти. Да ли понашање наше власти и Српске напредне странке према Војводини заправо показује оно шта они заправо мисле о Европи, иако макар декларативно још нисмо одустали од европског пута?
У суштини, однос према Војводини је однос према Европи. Као што се на папиру залажу за Европску унију, а у суштини не могу да је поднесу, тако се на папиру залажу и за надлежности Војводине, а у суштини чине све да угасе те њене вредности. Мене нико не може да убеди да су људи који су толико нападали демократске снаге због проевропског пута одједанпут постали Европљани и симпатизери Европске уније, као што нико не може да ме убеди да они који су толико били против Војводине залажући се, док су били радикали, да се она буквално укине, сада постали неко ко жели добро Војводини.
Ја прихватам апсолутно и подржавам да је Војводина део Републике Србије, али она није обичан део Србије. Војводина је најзнаменитији део Србије, Војводина је понос Србије јер ви немате у Европи, на тако малом територијалном простору да у слози и заједништву и толеранцији живи толики број нација као што је то случај у Војводини. И уместо да Војводина буде лепо лице Србије, нешто чиме ће се Србија поносити, они чине све да је представе као један обичан део Србије. Када кажем обичан део Србије не мислим ништа ружно, али други делови Србије немају ту драгоценост коју има Војводина, а која се огледа у мултинационалности, мултиконфесионалности и суживоту.
Да ли је уопште могућа промена таквог однос према Војводини?
Одговор је делимично у оном питању о децентрализацији. Ми из Демократске странке смо се увек залагали за децентрализацију Србије, укључујући и питање Војводине. Нисмо никада сматрали да у Србији треба да буде децентрализована само Војводина, него и други њени делови, у складу са модерним европским токовима. Не можете имати развијену државу ако нису њени делови развијени, то је једноставно правило које важи у Европи. Само код нас се сматра супротно – што је држава централизованија, она ће бити развијенија. Ми смо 2013. године усвојили програм о Војводини који подразумева и децентрализацију система јавне безбедности Републике Србије и оснивање регионалних полицијских управа односно полицијске управе за Војводину, у оквиру полиције Србије. Предлагали смо и остваривање права на Статистички завод Војводине јер не можете имати податке о привреди и свим другим кретањима ако немате статистички завод једног региона, наравно у оквиру статистичког система Србије. Тражили смо да се уведе Пореска управа Војводине у оквиру Пореске управе Србије, да бисмо тачно знали колико се пореза убира на територији АПВ и колико је учешће пореза који се убира у покрајини у укупном порезу који се убира на територији целе земље. Затим, тражили смо да се повећа и боље контролише ефикасност дистрибуције гаса на територији Војводине и омогућавање праћења рудне ренте која се наплаћује на територији Војводине. То је био део наших предлога. Ти су предлози дочекани на нож од оних који су против Војводине, првенствено од оних који су данас на власти у Војводини и од 2016. године, када је СНС дошла на власт, више се о овим стварима и не прича.
На моју велику жалост, Лига социјалдемократа Војводине, а увек сам се залагао за близак однос између Демократске странке и Лиге, је на неким нивоима ушла у коалицију са Српском напредном странком и имам утисак да су од тог момента и лигаши престали да причају о Војводини и да се залажу за Војводину на онакав начин како су то чинили док су били са нама у коалицији. Истина, понекад и чујете глас ЛСВ, али то је много блаже него раније, тако да је прича о аутономији Војводине, на моју велику жалост потпуно утихнула. Како се може поново покренути? Па, једино да грађани Војводине као што су то схватали 2000, 2004, 2008. или 2012. године, 2000. године, када су демократске политичке снаге побеђивале у Војводини, да се врате таквим размишљању, јер аутономије Војводине може бити само ако већински део њеног становништва то жели.
Протеклих осам година свест о „непотребности покрајине и њене администрације“ додатно је ојачана. Чак и данас да се нешто промени не бисмо били на позицијама из 2012. већ на много лошијим. Шта је то са чиме ће морати да се суоче они који претендују да воде власт након СНС-а?
Мени је страшно жао и лично сам јако тешко поднео тај изборни пораз 2016. године, не због тога што смо ми пали са власти, него сам знао и осетио сам, и то је свако добронамеран могао да осети, да је то у суштини пораз војвођанских вредности и политике јачања аутономије наше покрајине. Ми ћемо морати да делујемо, кад кажем ми, мислим на демократске политичке опције, кад се промени власт, у два правца: један правац је подстицање децентрализације на нивоу Републике Србије, претварање у развијену државу коју ће чинити развијени региони, а други ниво је прича о још већој децентрализацији и аутономији Војводине.
Цела Србија жуди за децентрализацијом. Нека ми неко каже да Нишлије не желе да имају скупштински орган који би одлучивао о региону јужне Србије, да Зајечарци и други не желе скупштину у којој би одлучивали о развоју сопствене регије као што желимо ми Војвођани, тај не говори истину. Да би се то реализовало, мора већина грађана Србије да схвати да је то прави пут. Врло је то тешко у овим условима када имате већину медија који су супротни аутономији. Ви имате централни лист, као што је Дневник у Војводини, који је потпуно против приче о Војводини на начин на који смо је ми пласирали, него на Војводину гледају само као на скуп неких грађевинских подухвата, скуп неких села, скуп места, немате причу о суштинским вредностима Војводине. Тешко је очекивати и не можете замерити грађанима Војводине који су под таквом медијском пресијом поклекли и 2016. године, ја бих рекао предали Војводину, предали њене вредности у руке Српске напредне странке. Тешко ће бити вратити се на старе позиције, али заиста мислим да децентрализација, аутономија, мултинационалне вредности, суживот представљају будућност Војводине и да ћемо кад-тад морати да се вратимо на те стазе. Прво се морају постићи циљеви који су везани за ове преговоре под надзором Европске уније о слободама медија, отварању националних сервиса, о фер изборним условима. Тек кад се то постигне, кад се реализују једни такви избори, онда можемо очекивати да се крене ка повратку систему војвођанских вредности и свему ономе чему само ми тежили.
Извор: Аутонимија