У сусрет 12. марту – осамнаест година касније
Смртоносни пуцњи који су одјекнули 12. марта 2003. године прекинули су живот др Зорана Ђинђића. Хици у тадашњег премијера Србије и председника Демократске странке истовремено су значили и покушај убијања будућности Србије. Оне будућности којој је симбол била личност др Ђинђића, човека бритке политичке мисли и духа, непресушне енергије и оптимизма, чији се смисао живота огледао у настојању да се Србија темељно реформише и да се од ње направи савремено и просперитетно друштво проевропске оријентације које почива на демократским вредностима попут оних у другим европским земљама.
Није то био први пут да се развој Србије зауставља атентатом - у нашој историји забележен је читав низ таквих трагедија. Модернизација земље овде је одувек имала велики број противника. Иза тога углавном нису стајали рационални разлози од којих би требало да стрепе грађани Србије, већ партикуларни интереси појединаца и група којима није одговарало да се овде успостави владавина права и вредносни систем који почива на западној демократији.
Осамнаест година касније, не само што можемо да констатујемо чињеницу да од модернизације српског друштва нема ништа, већ и да се земља низ година креће анахроно. Иако је Србија, бар декларативно и даље „на европском путу“ - шта год се под тим подразумевало, земља се сваким даном све више удаљава од Европске уније. Изградња демократије у држави која се не може подичити високим процентом образованог становништва, дубоко укорењене ауторитарности и патријархата, као и недостатком политичке културе дуготрајан је процес. Нажалост, постпетооктобарске власти пропустиле су да се озбиљније позабаве променама у систему образовања и културе које би кључно допринеле изградњи савременог друштва. Успостављање независних институција ишло је мукотрпно и споро, па није ни чудо што су постале лак плен наредне власти. Описали смо пун круг и од земље младе демократије, 2012. године, вратили смо се под владавину оних истих који су Србију увели у трагедију деведесетих година двадесетог века и чији је лични интерес сушта супротност циљевима које су сами декларисали.
Данашња Србија функционише у потпуној дисхармонији са вредностима за које се Зоран Ђинђић залагао, чак се може рећи да се поново налазимо у претполитичком стању. Друштво је опасно поларизовано и дубоко криминализовано, а на челу земље налази се ауторитарна личност која тежи да своју вољу наметне свакој институцији, сваком дому и сваком појединцу. Устав је згажен, па уместо поделе власти имамо концентрацију свеукупне моћи у рукама председника државе који, мимо својих овлашћења, доноси кључне одлуке из свих области. Влада се уз помоћ манипулације најширим слојем становништва, док просечан грађанин овде више не ужива никакву правну, имовинску, нити личну сигурност. Земља се бесомучно пљачка, афера аферу сустиже, често прелазећи границу замисливог и ниједна од њих се не разрешава. Гуше се медијске и индивидуалне слободе, а обесправљени грађани широм Србије принуђени су да се боре чак и за елементарне услове живота као што су чист ваздух, здрава вода и незагађено земљиште.
У намери да што дуже опстане, режим на врло перфидан начин покушава да изврши ревизију Ђинђићевог дела и минимализује његову заоставштину. Као резултат, често можемо наићи на прекречене табле са именом улице Зорана Ђинђића, уништене мурале и оскрнављена обележја подигнута у знак поштовања према убијеном премијеру. Међутим, колико год ови насртаји били агресивни, политичко наслеђе Зорана Ђинђића није могуће потиснути у заборав јер је његов траг у нашем друштвеном ткиву исувише дубок. Оставио нам је у аманет своју визију и борбу за модерну Србију и делом показао да је одлучујућу битку могуће добити.
Др Зоран Ђинђић није имао на располагању довољно времена да доврши започету мисију, али је саборцима и следбеницима, а пре свега својој Демократској странци, указао на пут којим треба ићи. На нама је да овај пут пређемо до самог краја. Да бисмо то реализовали, неопходно је имати добру и снажну организацију, поставити јасне циљеве, храбро се ухватити укоштац са проблемима и веровати у успех. Резултат не може изостати.
„Ако данас не успемо, једини разлог смо ми сами!“
Др Зоран Ђинђић
Бодин Старчевић председник Извршног одбора ОО ДС Стари град, Београд