Сећање на неуморног модернизатора

12/03/2021 Демократска Странка

Подели :

Пре тачно двадесет година, Адам Михњик је разговарао са Зораном Ђинђићем за пољски дневни лист „Газета виборча“. Тон тог разговора био је необично присан и мени је, после сваког читања, било јасно да се није радило само о рутинском Михњиковом новинарском задатку, већ о искреној намери да Зорана Ђинђића упозна не само као „премијера слободне Србије“, како га је назвао, већ и као врхунског јавног интелектуалца, доктора филозофије, који је способан да види будућност Србије и региона на почетку 21. века, да сагледа комунистичку прошлост земље, да разуме процесе који су се догађали унутар Милошевићеве диктатуре и да објасни како се дојучерашња опозиција нашла на власти, али и због чега су неке прилике биле пропуштене – у свим тим временима.

На Михњиково питање о елементима у историји Србије у 20. веку које сматра најзначајнијима, Ђинђић је одговор започео реченицом: „Пре свега, то да је у кључним моментима Србија платила у свим одлучним тренуцима најскупљу цену.“ Образлагао је даље своју тезу уверљиво, но увек сам се питала да ли је могао да наслути да ће таквих тренутака бити још, да ће један уследити свега пар година после и да ће у том „кључном моменту“ Србија ту „најскупљу цену“ платити управо његовим животом. Модернизација земље, која се до тада чинила незаустављивом, прекинута је убиством Зорана Ђинђића, премијера Владе Републике Србије, 12. марта 2003. године.

Да покушам да напишем ову реченицу још једном или да макар боље објасним пар појмова: „модернизација земље“ заправо значи страховито тежак посао извлачења једног друштва из амбиса безнађа у које је запало након што је убијено ратовима, угњетавано немаштином, разваљено укидањем свих цивилизацијских вредности, понижено захтевима да кличе својим џелатима; „незаустављива“ значи покретана моћном мисли, невероватном снагом и једнако великом љубављу Зорана Ђинђића према народу те земље; „убиство“ значи бруталну егзекуцију човека на највишој политичкој функцији у земљи; „12. март“ значи – макар један дан у години у којем ћемо, без икаквог околишања, да одговоримо себи на питање „шта смо ми урадили до сада да ово друштво буде боље него што је било“. Или, може и алтернатива на ово последње: шта смо ми учинили да се дело Зорана Ђинђића не заборави?

Разговор са Ђинђићем Михњик завршава кратким поређењем њихових дисидентских искустава: „Служба државне безнедности је први пут дошла у мој стан да врши претрес кад сам имао седамнаест година.“, каже Ђинђић – а Михњик је имао осамнаест. Ђинђић је имао деветнаест када је први пут ухапшен, а Михњик двадесет и једну када је осуђен на три године затвора. На то му Ђинђић одговара: „Ја се с тобом не такмичим. Ти си легенда.“

Не, Зоран Ђинђић није могао ни да претпостави да ће он такође постати легенда. Желео би сигурно да га се сећамо као модернизатора Србије јер, како је рекао тада Михњику, своју најважнију улогу видео је управо у модернизацији земље.
Мени би било драже да га се не сећамо, већ да можемо да га питамо, да га чујемо, да нас још некад охрабри разговорима са нама и оним својим чувеним осмехом. Да нас увери да можемо да будемо бољи, да заједно умемо да створимо праведно и срећно друштво. Да буде уз нас док такво друштво градимо.

Зоран Ђинђић нам фали. Не само данас, фали нам сваки дан и фали нам годинама. Ако се будемо активно сећали његових дела, истински их разумевајући, и ако наставимо да модернизујемо друштво тамо где је он заустављен, пружићемо овој земљи другу прилику, прилику да стреми оним циљевима ка којима је корачала заједно са Зораном Ђинђићем, док је у себе упијала слободу.

Нела Тонковић
Чланица Главног одбора Демократске странке