Реформе су нужне, а не пропаганда
Контекст називања Србије заробљеном државом има утолико већу тежину јер је у питању један веома бирократски извештај који треба таксативно да наводи шта је урађено, шта није урађено и шта још треба да се ради. Самим тим што се не ради о политичком документу, него о бирократском – то нам говори да је заробљеност државе и концентрација власти у рукама једног човека.
Извештај говори о неопходности неговања дијалога у парламенту, који не постоји, јер је СНС својим силовањем демократије амандманима изместио дијалог из Скупштине и пребацио га на улицу – и ето протеста. Такође реакције премијерке која се најгорим популизмом, неумесним и неприхватљивим начином (називајући Албанце људима који су изашли из шуме) обраћа новинарима пред Семом Фабрицијем – нама говори да СНС-у не да није стало до европских интерграција и вредности, него да они немају ни најблажег појма шта то уопште значи. Такође, извештај говори и о неопходности консензуса када су у питању ЕУ интеграције. Да би до консензуса дошло, мора да постоји дијалог, да би постојао дијалог, мора да постоји макар воља за изградњом демократије, чега, након оваквог наступа премијерке, можемо да закључимо да у овој влади евидентно нема.
Након изјава премијерке, почеле су изјаве председника и других у популистичком покушају да се ублажава то што је премијерка непримерено изјавила. Ово је само још један доказ да је пропаганда у Србији изнад свега, и да су они свесни колику штету пропагандом праве, да сами блокирају институције и тиме блокирају европске интеграције, показујући дубоко неразумевање процеса интеграција, демократије и владавине права. Стиче се утисак да би они најрадије од интеграција одустали и да се осећају као да су у том процесу „заглављени“, а самим тим држе српско друшто „заглављеним“ без стварног напретка и без потенцијала за спровођење реформи.
Када је у питању слобода медија, извештај наводи следеће: Србија има одређен ниво припремљености када је у питању слобода медија. Медијска стратегија је донесена у инклузивном процесу. Међутим, никакав ниво прогреса не постоји када је у питању слобода изражавања. Непостојање прогреса у овој области изазива озбиљну забринутост. Извештај то изричито наводи. Такође смо видели да велики број препорука које је дао невладин сектор није ушао у крању верзију медијске стратегије. Што је исто тако веома забрињавајуће. Оно што овде може да се оцени као позитивно је што су апели медија из Србије, као и писма, овог пута инкорпорирана у извештај.
Реформа јавне управе стагнира. Извештај наводи да има помака када је у питању е-управа и дигитализација, а са друге стране имамо случај да људи који се обраћају мејловима управи, исте морају да штампају и остављају у кутијама и на писарницама. Такође, из личног искуства, приликом предавања докумената за пасош на питање да ли могу електорнски да уплатим речено ми је може, али морате одштампати и оверити у банци папире, а и боље да донесете уплатнице. Толико о е-управи. Много важније од овога је да у три сегмента нема помака у интеграцијама већ дуги низ година, а то је другачији приступ стратегијском менаџменту, запошљавање и напредовање на основу заслуга, као и неопходност деполитизације јавне управе.
Сва три горе наведена аспекта су суштинска кочница реформи јавне управе. Деполитизација значи и професионализацију. Професионализација значи боља услуга грађанима и независност јавне управе. Ако до деполитизације не долази то је зато што ова власт жели јавну управу коју може да контролише, на коју може да врши притиске, да их развлачи по митинзима и да их малтретира. У јавној управи ради већина која поштено и одговорно ради свој посао, али не може да дође до изражаја од политичких намештеника. Запошљавање и напредовање на основу заслуга такође доводи до независности јавне управе. Што се стратегијског менаџмента тиче, имате на пример, Стрратегију за реформу јавне управе и пратећи акциони план који говоре о неким догађајима који су се десили на неку тему. Нигде се не наводи који су то догађаји нити постоји извештај са истих. Код јавне управе највише забрињава неспособност Србије да задржи способне и квалификоване људе на позицијама, поготово у области европских интеграција.
Извештај говори и о неопходности да се адресира проблем услова у којима се одвијају целокупни политички процеси, поготово свега што се односи на фер и поштене изборе. Наводи се да је неопходно да се имплементриају препоруке интернационалних и домаћих посматрача (ОДИХР, ЦРТА, ЦЕСИД итд) и створе услови за фер и поштене изборе. Говори се и о високом степену корупције на свим нивоима и да је корупција доминатан облик понашања.
Из године у годину извештај спомиње фискалну и макроекономску стабилност. Бројке нису спорне, као ни напредак на том пољу, али оно што јесте спорно је преко чијих леђа се до тог напретка дошло. ПДВ је подигнут пре неколико година са 18% на 20%, и фискална стабилност је подигнута тиме што су смањење плате у јавном сектору као и пензије. Дакле, фискална стабилност се постиже не реформом, већ смањењем стечене имовине, дакле пензије, и смањивањем куповне моћи радног становништва из јавног сектора. То није реформа, то је пљачка грађана ове земље.
Мање или више све што је наведено у извештају, и изложено овде су реформе и напреци који су неопходни за успостављање владавине права. Без добре, професионалне и независне јавне управе, без парламентарне дебате, без неговања културе дијалога, без фискалних реформи које не иду на терет грађана и транспарентног трошења новца, без културе дијалога која се константно негује, без фер и слободних избора – нема владавине права. То шта ова Влада мисли о владавини права, најбоље говори наступ премијерке након што је преузела извештај, као и застој у реформама које су кључне за успостављање владавине права.
Аутор: Марко Чомић