Новинари нису вреће за боксовање
Бити новинар који ради у складу са професионалним кодексом, у Србији је посао не само стресан, већ и опасан, на ивици егзистенцијалног опстанка. И то не само у финансијском смислу.
Ако новинар није само мегафон у рукама владајуће врхушке, врло лако бива обележен као народни непријатељ, те тако и издајник, провлачен кроз блато, унижен и етикетиран. Са свим пратећим могућим последицама, које проистичу након сатанизације.
Инцидент коме је у Нишу кумовао министар Шарчевић, након небројених којима је доприносио и председник државе - осорним ставом према новинарима одређених медија - наводи на могућу степеницу уназад у медијским слободама.
Од оних који су у прошлости већ кумовали најгорим медијским законима, не би зачудило да као посебну иновацију, уведу нпр. казнену одредбу за деликт питања.
А, превентивно деловање би могло предвиђати и понеку ћушку, ако се упитаном не допатне тон, поглед и наравно - удаљеност опасне справе зване микрофон.
У међувремену, пријатељски и колегијални савет онима који држе тренинге јавног наступа и комуникацијских вештина представницима власти - имплементирајте у своје програме и технике самоконтроле и анулирања синдрома званог "кратак фитиљ". Бес и фрустрације никако не искаљивати на онима који у име јавности - постављају питања.
Новинари нису вреће за боксовање.
Татјана Манојловић, новинарка и председница Ресорног одбора за информисање Демократске странке