Demokratska Stranka

Налазимо се у новој стварности, нова реалност је појам настао да именује живот заједно с ковидом 19. Шта је још „нова реалност“, тако далека од оне коју је сањао Зоран Ђинђић.
Садашњост је:

Јачање ултрадесничарских и екстремно левичарских покрета, слабе снаге, али довољно отровних да распршују мржњу и нетрпељивост према различитоме, према другоме, ма према свакоме.

Растакање озбиљних политичких странака и тенденција обесмишљавања постојања традиционалних политичких организација.

Аутократија под плаштом такозване стабилократије.

Урушавање демократских институција, најпре парламента.

Свакодневна повреда Устава Републике Србије од стране њеног председника.

Рат мафијашких кланова уживо. Одсечене главе, масакрирани удови.

Никад даља Европска унија, које више нема ни у примисли грађана Србије, макар као идеје или недостижног идеала.

Обесправљеност, обесправљеност, обесправљеност.

Шта је Ђинђићева генерација оставила нама миленијалцима?

Препричава се анегдота да ко год да је покуцао на Ђинђићева врата с неким добрим предлогом, овај је одговарао са: „Може, уради то!“ Да ли сте скоро негде чули такав одговор на сопствени предлог? Ту врсту подстицаја, поверења, али и одговорности.

И која је то тек одговорност, а мало је таквих који су је преузели.

Невероватно је да смо поново дошли у ситуацију да се расправља о праву жена да располажу својим телом и да самостално доносе одлуке о рађању.

Појављује се гомила бескорисних и безвредних памфлета групица букача који себе називају опозицијом, опозиционим блоковима и покретима, а у ствари су користољубива камарила.

Мене је стид да опет послушам Ђинђићев говор у Новом Пазару, мене би била срамота да (могу да) се сретнем с њим у будућности. Шта бих му рекла: Извините, упропастили смо земљу коју стенам оставили у аманет. И како то рећи некоме ко је положио живот за њу. Извините, али немам друго шта да кажем.

Међутим, овакав безнадежни ламент нема смисла ако желимо да се озбиљно бавимо политиком и ако желимо да мењамо свет. Односно, за почетак – сопствену домовину. Намерно користим ову реч, а не неку другу, као што су земља, држава, или можда отаџбина. Иако данас помало на језичкој маргини, домовина значи место где нам је дом, где нам је топло, где нам је угодно, удобно, укратко где смо безбедни, где се осећамо сигурно, ушушкано и добро.

Шта улива наду да од Србије можемо коначно направити дом:

Енергија генерације Зед. Ако је Ђинђићева генерација заказала, ако су миленијалци суочени с изазовима неизвесности и нестабилности за које их родитељи, лишени таквих искустава, нису довољно припремили, зато је генерација Зед неоптерећенаосећајем одговорности за прошлост и жаљењем за ранијим временима, и, чини се, врло свесна променљиве будућности која је чека. Прилагодљивост ситуацији, еластичност у изазовима, лакоћа у суочавању с променама, особине су које су пожељне у политичком деловању. Иако су се претходне генерације неретко клеле у промене и реформе, показало се да је то у великој мери било лицемерје. Зато смо ту где јесмо. Зато нису решена нека од кључних питања да би се кренуло напред: Косово и Метохија, животни стандард грађана, социјална правда, равноправност, корупција и још низ отворених питања.

Синергија младалачке необуздане снаге, која се данас најчешће каналише кроз процесе напуштања земље и одласка у иностранство, и искуства, па и она негативна, ауторитета у политичком животу Србије, могу бити добитна комбинација за будућност. Прагматичност младих и чврстина, некада и искључивост у ставовима и мишљењима, амортизована искуством, мудрошћу, знањем и, некада сетним и недостижним, идеалима оних који су године уложили у активно бављење политиком могу бити добитна комбинација. Под два услова. Први и мање важан, ако сениори буду спремни на то да младима дају шансу. И други, важнији, ако јуниори буду уверени да неће бити израбљени, преварени и одбачени. Јер, ако они нешто не желе, то је да губе време. Њима је крилатица да је време новац урођена. Недостатак великих снова вероватно их разликује од Ђинђића. А прагматизам их чини сличним. Било би добро да се она визија Ђинђиђеве будућности с почетка текста оваплоти у будућности генерације Зед. Јер више нема времена. За све нас.

Марина Николић
Председница Форума жена Демократске странке