Никад грађанин другог реда
Када бих се поново родио изабрао бих баш овакав живот. Ништа не бих мењао, мада је то пут којим ретко ко иде. Пут посут жаром и трњем, пут на самој ивици литице психичке издржљивости, пут упрности, стрплења, наде.
Свакако звучи невероватно, али да нисам ишао тим путем, данас не бих био ово што јесам нити бих био овде где јесам. Имао сам и имам пред собом циљ до ког желим да стигнем. Зато се, пролазећи кроз жар и трње нисам ни опекао ни повредио.
Ја не знам какв је осећај кад човек сам пређе улицу, не знам какав је осећај кад трчиш или играш фудбал, али знам нешто много важније, како је живети са достојанством.
Узалуд моје лично достојанство кад у Србији, нас особе са инвалидитетом држава третира као бројке. Она, држава, сматра да је према нама испунила обавезу оног дана кад нам исплати месечни износ туђе неге и помоћи. Е то боли.
У коју прашњаву канцеларију, пуну наших необрађених предмета за инвалидске пензије сте гурнули поштовање према нама?
Да вам помогнем како би га што пре пронашли, рећи ћу вам да у Палати Србије сигурно није јер смо тамо осрамоћени и понижени још децембра 2017. када је председник Србије организовао пријем поводом Међународног дана особа са инвалидитетом, а да људима који су на пријем дошли чак ни столица није понуђена.
Поштовање према нама није ни у Ер Србија јер је тамо, исте 2017. на делу демонстрирана дискриминација кад аутистичном детету није дозвољено да уђе у авион. Поштовање нас није ни у Позоришту лутака у Нишу јер је тамо дете са сметњама у развоју брутално избачено из истог, зато што се оглашавало током представе. Није ни у Установама за сместај особа са сметњама у развоју, јер су тамо неретко злостављани.
На који начин успешно да пронађете наше достојанство, ви који одлучујете о нашим судбинама? Опет ћу вам помоћи. Предлажем вам да живите наше животе бар месец дана. Седите у инвалидска колица, узмите беле штапове, лезите у постељу и своје министарске, посланичке, општинске плате замените за наше месечне износе туђе неге и помоћи. Након тога сигурно ћете се сетити где је поштовање које нам толико дугујете. Ви, који мислите да сте власници мог живота, запамтите, презирем сажаљење и окретање људи на улици који кад ме виде убрзају корак. Добио сам прилику да живим, та прилика се не пропушта. Зато никад нећу клечати пред вама и никад вам нећу испунити жељу да будем грађанин другог реда.
Небојша Кромпић, члан Главног одбора Демократске странке