Demokratska Stranka

Када покушамо да сагледамо разлоге за незадовољство пољопривредника, на први поглед проблеми и решења делују врло компликовано и неразумљиво добром делу грађанства, а верујем чак и делу пољопривредника, па се протести које ових дана виђамо на територији доброг дела Србије често у јавности карактеришу као непотребни, као малтретирање остатка земље и као неумерена потреба фармера за још већим профитом и бенефицијама које би се могле остварити притиском на републичко министарство.

Суша, незапамћена у Европи, оставила је свој потпис и у Србији. У комбинацији са, најблаже речено, трапавим и непромишљеним одлукама Владе Републике Србије о забрани извоза основних животних намирница због рата у Украјини, прво је дошло до затварања нашег тржишта и обарања цена житарица у односу на окружење, затим и до несташица истих тих намирница у малопродајним ланцима због панике грађана да их неће бити. На крају, сведочимо несагледивим последицама које остају иза једног од најтоплијих лета од како се врше мерења на усеве јарих култура, највише сунцокрета, соје и кукуруза.
Додамо ли на то хроничну исцрпљеност домаћег произвођача који се са природом и одлукама "господе из Немањине" бори без одговарајуће финансијске подршке у виду конкретних и правовремено исплаћених субвенција, право је чудо како се овогодишње исказивање незадовољства у виду отвореног протеста није раније догодило.

Године нерада и јавашлука у аграрној политици стижу на наплату. При томе не мислим да су пољопривредници проблем само министарства пољопривреде.

Не, они су проблем целе Владе. И они су исто грађани ове земље, који немају плату, који сами уплаћују своје доприносе за пензију, здравствено осигурање, чији квалитет живота зависи само од тога колико се потруде да створе нечега што могу да продају како би од тога живели као и сви остали грађани. Кажу прерађивачи да они у својој калкулацији имају маржу и "многе друге трошкове" и да не могу да раде са губитком. У Влади нам кажу "трошкови производње су вам толики, цена је толика, трошкови су вам покривени, ваши захтеви су нереални". Према томе, изгледа да пољопривредници немају "многе друге трошкове".

Пољопривредници изгледа немају децу која иду у школу, тој деци не морају купити књиге, немају струју за коју плаћају рачуне, немају дневне потребе за свим осталим стварима које имају остали грађани ове земље, па им према томе није потребна ни плата ни зарада; то ћемо све предати прерађивачима, који ако не зараде (и то добро), неће ни покренути прераду.

Оно што сигурно знам да пољопривредници немају, то је пензија. Она је мизерна и не може да обезбеди храну, лекове и плаћање рачуна у старости, па неретко пољопривредни радни стаж траје до краја живота - не због љубави према послу, него због страха од глади.

Овде се отвара једна од истина од које зависи даљи ток развоја аграрне политике у Србији.

Прва велика истина је да је Србија једна сиромашна земља. Годишњи аграрни буџет је мизеран и не покрива чак ни оне мере које се сваке године изнова расписују. Са исплатама субвенција се касни неретко и по више од годину дана, сваке године се редукују или мењају. У односу на период од пре десетак година, умањене су и до 15 пута. Планирање је немогуће пошто се сваким новим министром прокламује нова стратегија која мени као пољопривреднику не гарантује никакву сигурност нити извесност у производњи. Честа неозбиљна обећања и изјаве у јавности, као на пример по питању цене сунцокрета или извоза стоке, стварају лажно тржишно окружење. Тако се пољопривредници излажу новим трошковима у производњи и доводе у ситуацију да њихов производ у ствари није потребан и да, самим тим, нема ни одговарајућу цену. На тај начин се буџети газдинстава доводе у катастрофалан минус из којег следи ново задужење или чак и пропадање фарме и породичног посла.

То је оно што министар не разуме. Он не разуме да његове изјаве имају далекосежне последице по животе људи, јер су људи у Србији навикли да верују ауторитетима које носи функција министра једне земље. Верују у оно што чују од носилаца јавне власти. Оно што људи не знају је да је тај министар (а и сваки други данас у Србији) у ствари само неко лице које спроводи вољу једног човека. Исто као и сваки посланик у владајућој коалицији, исто као и сваки председник општине или било који функционер владајуће коалиције. Тај министар није тамо зато што има ауторитет у својој области, зато што зна нешто, него зато што је члан партије која га је предложила. Нема бољег показатеља за то од чињенице да су поједини министри променили два или чак и више министарстава, само зато што су подобни, а не експерти у својој области.

Ту долазимо до друге велике истине. Нестручност.

И, након две истине кључне за разумевање ситуације у којој смо се нашли, следи и једна чаробна реч: субвенција. Субвенција у пољопривредној производњи не значи поклон или услугу газдинству, она значи подстицај за производњу која сама по себи не била исплатива или конкурентна на другим тржиштима. Такође, без субвенције не може бити конкурентна ни на домаћем тржишту. А то се десило у Србији.

Србија је данас увозник меса. Србија данас увози воће и поврће. Од житнице Европе до белог лука из Кине и парадајза из Турске ипак није тако дуг пут, ако се вредно и систематски ради на њему. Уколико домаћа производња није подржана од стране државе и министарства, она је скупа и неисплатива и наши грађани ће у већини случајева купити јефтиније месо из увоза, слабијег квалитета него наше, а домаће је скупље јер произвођач у Србији нема начин да га јефтиније произведе без подстицаја.

Недостатак благовременог планирања је довео до тога да су се у овој суши показале све слабости и немоћ и произвођача и државе. Једни су исцрпљени, а други не знају. Влада не зна како да се суочи са решењем овог свеобухватног проблема. Влада је негде у својој "високој политици" испустила аграрну политику, политику на коју се наслања 15% становништва ове земље и галантно понудила непуне 3 милијарде динара као пакет помоћи за сушу. Направићу мало поређење овде: за помоћ пољопривреди мање од 3 милијарде динара, а за изградњу Националног стадиона и откуп права тв преноса енглеске премијер лиге нешто више од 100 милијарди динара. Навијачи су, чини ми се, боље прошли у овом дељењу.

Недостатак бриге и нестручност се огледају и на нижим нивоима власти. Да би се прогласила елементарна непогода од суше, потребно је да јединица локалне самоуправе формира кризни штаб и комисију за анализу стања на терену, да се на основу извештаја закаже локална скупштина и да се упути захтев надлежном министарству за проглашење елементарне непогоде. На основу тога, Влада проглашава стање елементарне непогоде и тада се стиче основ за умањење или укидање накнада, пореза и такси за текућу годину, за закупнину земљишта у државној својини, за мораторијуме на кредите и за многе друге олакшице у оквиру ингеренција Владе, покрајине и локалних самоуправа. И то се зове ићи у сусрет проблему.

До овог тренутка нити једна општина нити град нису поднели захтев Влади за проглашење елементарне непогоде. А нашој власти је било потребно да јој пољопривредници закуцају на врата и да јој кажу да је напољу све спржено јер је последњих неколико месеци било преко 40 степени и без падавина. Тако не функционише земља која иде у сусрет проблему и која брине о својим грађанима.
Тако функционише земља у којој не постоји систем, већ све чека на дозволу једног човека, човека који у исто време води спољну политику, води Владу, странку и који се за све пита.

Сви у ланцу одговорности, од локалних председника општина па до председнице Владе, подједнако су одговорни за непредузимљивост и пасивност, за чекање да им проблем закуца на врата, за празну касу да се овај проблем реши и за одсуство визије како га убудуће решити. Криви су и одговорни што су прихватили да буду на позицијама којима нису дорасли. При томе, нису ни способни да реше проблем са којим су их суочили пољопривредници - јер то ни не знају да учине. То незнање нас све кошта и то је стигло сада на наплату.

Решења постоје, наравно. Значајно увећање буџета у делу за пољопривреду, повећање субвенција, али и нешто друго. Мора постојати јача и озбиљнија веза између Владе и домаће привреде, мора постојати кризни менаџмент који је свестан последица мера које се доносе, мора постојати неко искуство ван политике, из привреде и пољопривреде, а да има свој тренутак и ауторитет. Не може све да се сведе на пуко политикантство и пребацивање одговорности на друге. То раде неспособни људи. Способни кажу "у реду, имамо проблем, хајде да га решимо". И реше га.

Не би ме изненадило да Председник окриви пољопривреднике за неко ново поскупљење основних животних намирница и да упери прстом у њих и каже: "Ево, они возе скупе тракторе и због њих вам је скуп хлеб!" Док сам ја у ствари купио нов трактор да бих могао још више и дуже да издржим у њему и да радим, а не да га паркирам испред Градске куће у Суботици.

Комбинација лоших мера и суше су довеле до незадовољства пољопривредника. Немоћ Владе и министра да обезбеди већи буџет, повећање субвенција у пољопривредној производњи у сваком сегменту, незнање и пасивност су извели људе на улицу. На жалост, пољопривредницима који су отишли на преговоре са премијерком и министром пољопривреде они не могу помоћи.

Јер не смеју. Јер не знају.

Даниел Ковачић, пољопривредник