Не могу и нећу да ћутим!
Догодило се у Ваљеву. Наставница, разредни старешина, једне основне школе послала је својим ученицима СМС поруку којом их је обавестила о почетку и начину спровођења наставе у другом полугодишту. Ништа не би било необично да је није завршила речима: „Желим вам срећан почетак другог полугодишта и цитирајући нашег председника Александра Вучића, желим вам пуно успеха, тежак и напоран рад. Живела Србија!”
Није важно у ком граду се десило, није важно ни у којој школи, чак није важно ни име те, несрећне наставнице. Оно што заиста јесте важно је у којој мери је наше друштво посрнуло и колико питања једна СМС порука отвара. Који су то факултети на којима особе попут ове успевају да положе педагогију и методику? Какви су то психометријски тестови које овакве особе могу да прођу? Како је могуће да је нека конкурсна комисија (уколико је конкурса било) проценила да је таква особа била кандидат ког је требало примити? Шта је посао интерне и екстерне контроле? Можда су ова питања сувишна, можда су сви одговори садржани у СМС поруци.
Овим није чак ни прекршен Статут школе, вероватно ни члан 29. Конвенције о правима детета, јер овакву околност нису предвидели. Прекршени су неки други акти, они које човек носи у себи, а који се стичу рођењем и кроз живот развијају и надограђују васпитањем и образовањем.
Важно је да се никада више не догоди овакав СМС, јер деца и старији малолетници који су добили ову поруку треба да постану људи који ће бити слободни, имати развијену критичку свест и као политичка бића дати допринос да у будућности живимо у неком бољем друштву потпуно другачијем од овог. Важно је јер управо особа која је послала ту поруку има дужност да им помогне да крену тим путем, на коме се ни сама не налази. Важно је јер ни школа није реаговала и да, важно је, јер је ово порука целокупног система деци и њиховим родитељима да је нешто потпуно неприхватљиво данас у Србији постало сасвим нормално и да треба да се навикну да ћуте, трпе и слушају уместо да се буне и постављају питања.
Ја не могу и нећу да ћутим! Како да ћутим када се ово догодило у школи која носи име по трима сестрама, хероинама НОБ-а, које нису ћутале и нису повиле врат пред окупатором? Како ћутати и правити се да је све у реду када нам децу васпитава овакав 'просветни радник' у школи која је основана 1959. године од које су заједнички, мој деда, као њен први директор и чланови колектива направили васпитно-образовну установу вредну поштовања, школу кроз коју су прошле генерације сјајних људи и у којој и дан-данас постоје људи који честито обављају свој посао?
СМС у служби стварања поданика од наше деце је нешто најсрамније што је овај режим успео да смисли, а просветни радници који пристају да буду оруђе у рукама СНС-а су срамота за своју струку и опасност за нашу децу.
Александра Јевтић
Чланица Главног одбора Демократске странке