Demokratska Stranka

Могла сам бити део владајуће клике деведесетих - најмлађа директорка школе у граду деведесетпрве године. Слобиним послушницима бих дошла као добитак на лутрији...Претили су, није да нису, али мојих тридесет година, пуна животна, антиратна и антирежимска енергија су врцали из мене...

Могла сам остати у кући и ћутати и изговарати чувену реченицу - Мене не занима политика, са осећајем да сам тада заштићена, јер, боже мој, ја се у политику не мешам.

Али, занимала ме је, мешала сам се, ишла по антиратним скуповима, сама, као изгубљен случај.
Онда сам једног дана отишла.

Отишла сам из тог света усамљености и несхваћености (јер бити против рата и желети слободу и демократију значило је да си на маргини и у мањини, често каштигана, што би рекле наше комшије) међу људе са којима сам делила своје ставове и вредности – отишла сам у Демократску странку. Једноставно, после пијаце, са све котарицом - дошла. И тај дан никад нећу заборавити.

То је било време када се Демократска странка већ „делила“. Да ли бити национално обележена или салонска и најпаметнија или Странка живих људи?

Зоран Ђинђић нам је обуо чизме.

Требале су нам за оно море километара које смо прелазили по највећим забитима у Србији, да се сретнемо са људима, да причамо о њиховим тегобама, да их слушамо, саосећамо, разумемо и од њих учимо.

Зоран је био вечити ученик. Са његовом интелигенцијом, образовањем, знањем, вештинама и талентом, могао је да се башкари у животу, да манипулише, да се спрда са свим глупостима око себе и свих нас, што је мера данашње стварности. Не. Он је из свега извлачио лекцију и тражио објашњење. Он ништа није препуштао случају и као, па добро, дешава се. Све је анализирао, људски И научнички, тражећи И од нас да ствари разумемо, па тек онда поступамо, а не да ударамо ко како стигне.

Неке од тих деведесетих, организовали смо трибину на којој ће он говорити. Ове суклате из власти искључе струју, а ми трк по свеће. Он долази, пење се уз те степенице са све свећама у нашој Градској кући и смеје се...Говорио је у полумраку, а после су ови, ипак, укључили струју. Тада је чак постојао неки осећај за стварност.Неко се нашао да прогута кнедлу у грлу.

Дошао, такође, једном код нас, има наступ на локалној телевизији, а ми, из Општинског одбора, са поносом кажемо како ми не идемо на те медије, иако нас зову, јер су режимски и пљују по опозицији. Он нас гледа као мајка глупо дете и каже – Па, седите ту, шта да вам кажем, нисте нормални... После смо ишли…

Кад је дошао на митинг у Сомбор 2000. године, кад је већ горела и цела Србија, рекао ми је док смо излазили на бину – Уморио сам се мало... А ја, као последњи скот, одговорим - Е, нека вала и то да чујем!

Никад није био уморан, бар не пред нашим очима.

Сећам се његове прве посете Сомбору као премијера, 2001. године. Нешто је заказало у протоколу, те неки тадашњи “важан лик” није био на списку званица што је одмах искористио да направи скандал. Кад је Зоран већ напуштао Сомбор, позвао ме и питао шта ја мислим, да ли треба да му се ОН извини. Кад нисам мртва пала. Не, рекла сам, и остала збленута због тог осећаја о каквим детаљима он све мисли.

Он је знао своје одборе у главу. Знао је ко шта зна И колико може. Он је бринуо о Странци као о својој кући.

Зоран није говорио – ЈА.

Он је говорио - МИ.

Зоран је волео људе. Зоран је волео живот. Зато је његова политика била тако животна. Он је умео да разуме, а оно што не разуме да научи. Он је око себе окупљао паметне, а не послушне. Мислим и да се гнушао слепих послушника, али су њихова одела била савршена,те су остајали уз њега иако су му радили о глави.

Зоран је био државник. У пуном смислу те речи. Он је имао и визију и стратегију и храброст да од ове мочваре направи државу са свим неопходним институцијама које би је држале на својим раменима. Он није мислио много о јуче, стално је мислио о сутра. О далеко сутра.

Србија је једна несрећна земља, рекла бих. Стално је у прошлости, а и ту, несрећну прошлост, свако развлачи како му воља. Зоран је био загледан у будућност, не без осећаја за прошлост, али је гледао у будућност. И ми са њим.

Кад је стрељан, опет сам помислила – отићи ћу, не вреди овде више...

Хиљаде и хиљаде у поворци за његовим ковчегом…

А камо подршка док је био жив ... ?

Искрено, била сам више љута него тужна, бар у тим тренуцима.

Где сте били?

Где сте сад?

Тугујем за њим од како га нема, али тугујем и за нама. Ни нас више нема. Нема те енергије, нема храбрости, нема идеје, нема чизама које хајцају Србијом.

Остала сам овде и сад више нигде нећу, дефинитивно.

Кад затреба, ја још увек обујем чизме и одем где ме зову... Да причамо о свему. О животу, о томе како да буде боље, о чему год... Људи још гаје наду и наш најважнији посао је да се она не угаси.

Ја верујем И дан данас у Демократску странку, у људе који су јој остали верни јер та верност значи И спремност – да се одупремо, да помогнемо, да заштитимо. То је наша мисија.

Још сам убеђена да постој и трачак те Зоранове енергије у нама који смо претекли, а нарочито у неким новим, младим, храбрим и слободољубљивим људима који желе мир, сигурност, слободу и уређену државу.

Што би Зоран рекао – „Ако претичеш, додај гас!“

Анита Беретић
Чланица Главног одбора Демократске странке