Ковид се побеђује, а власт - отпушта
Данас коначно излазим из болнице! Полако се опорављам од ове пошасти за коју многи мисле да је обмана, а ја врло добро знам да је ковид једна аждаја.
Последњих месеци сам гледала бројне пацијенте који су били ковид позитивни са врло благим или никаквим симптомима, међу којима је био и мој син такође лекар. Све је то лагано прошло, као нека мала прехлада – наравно, уз све мере изолације и хигијенско-дијететског режима.
Али, моје искуство сусрета са овом аждајом је скроз другачије, готово нестварно, као хорор филм. Као да ме неко ставио на рингишпил и само додавао симптоме да види која је граница моје издржљивости. Не бих никога да плашим, али осећај физичке и психичке немоћи је ужасан, одвратан, неподношљив. Срећом, ја сам борац и верујем да ћу полако у потпуности победити вирус.
Оболела од ковид обостране упале плућа, зависна од кисеоника, са температуром и свим пропратним симптомима, лежим на инфективном одељењу вршачке болнице. Око мене се налазе други пацијенти, који су са много тежом клиничком сликом, неки на кисеонику, или респиратору. Ужас... Не могу да верујем, све време се питам да ли сањам или се све ово стварно дешава у мојој болници, у мом граду. Моје колеге лекари, медицински техничари и сестре у пуној „ратној“ опреми (такозваним скафандерима) трче, јуре, мере притисак и температуру, контролишу кисеоник и инфузију, доносе оброке. „Да ли сте добро? Треба ли нешто? Биће боље, супер сте!“ – колеге даноноћно упућују само лепе речи утехе и подршке пацијентима. Али, ипак чујем да су и оно двоје ноћас умрли, па друго троје, да нема више места... Једне пацијенте шаљу за Белу Цркву, друге на рехабилитацију; отвара се друштвена сала да би се добио још један кревет, укључио још један апарат за кисеоник. Одакле им снаге, Боже, одакле толика снага у свима нама? Сви се боримо, али моји медицинари су прави чудотворци.
Вероватно би све ово изгледало као нека патетична прича лекарке из малог места која је победила у борби са страшним вирусом, прича која се заборавља за један дан. Али не сме бити тако. Не због мене саме, већ због свих који су оболели од ковида и свих којим тај вирус и даље прети. Ово не сме бити само моја лична ствар, јер знам да би ситуација била много другачија да смо имали јаке институције, нормалну и мудру Владу, правог министра здравља и професионалан Кризни штаб.
Бесна сам, али овде бар нисам немоћна. Решења постоје.
Сви они који се налазе на челу државе и министарства су, што се мене тиче, отпуштени, прецртани. Дозволили су да се епидемија рашири због њихових криминалних радњи, бизниса и профита. И политичког рејтинга, дабоме. Угрозили су читав народ и допринели томе да се потпуно ослабе, или чак и униште здравство, просвета, привреда. Уместо да одмах предузму озбиљне мере, да не размишљају о ономе шта је политички згодно, већ о ономе шта је исправно, они су читавој ситуацији приступили неозбиљно и то је многе коштало живота. Још у марту смо могли да се одрекнемо многих ризичних активности, да снабдемо заштитном и другом неопходном опремом медицинске раднике и становништво, да набавимо тестове и организујемо масовна тестирања, да успоставимо озбиљан систем праћења контаката... Број одлазака у амбуланту и редови за тестирање се могу смањити повећаним бројем кућних посета, узимањем брисева код куће, комуникацијом путем телефона и имејла и сл. У томе се и постојећи војни и полицијски ресурси могу неупоредиво сврсисходније користити. Уместо да дисциплинују и кажњавају народ, „органи реда“ у условима пандемије треба да пружају помоћ здравственим радницима и народу. Медији да се користе за информисање и едукацију грађана, а не за политичку промоцију власти...
И да не дужим. Да смо заиста урадили све што је било у нашој моћи, могли смо већ током лета, а најкасније на јесен, да живимо колико-толико нормално и да се сада опорављамо и ми и наша економија. Али нисмо. И зато су за мене сви на власти – отпуштени. Отказ је најмање што им после свега следује.
Др Татјана Вешовић
лекарка специјалиста гинекологије и акушерства, чланица Ресора за здравство Демократске странке