Говор Бојана Пајтића на међународној конференцији у организацији КП Кине
Поштована господо,
Уважени домаћини из China Center for Contemporary World Studies i China Foundation for Peace and Development,
Велико ми је задовољство што могу да кажем да су, без обзира на велику несразмерност Кине и Србије, односи наших двеју земаља традиционално добри и пријатељски. Демократска странка је томе с радошћу нарочито допринела, када је 2009. године потписан Споразум о стратешком партнерству између Кине и Србије. Од тада су наши кинески пријатељи у Србији започели с реализацијом бројних, за моју земљу веома значајних пројеката, као што су ревитализација термоелектране Костолац Б, мост Земун—Борча или деоница аутопута на Коридору 11. Србија је веома захвална Кини и на несебичној помоћи после катастрофалних поплава које су овог пролећа задесиле велико подручје Западног Балкана.
Ми се надамо интензивирању наше сарадње и размени искустава, тим пре што неке потребе мала Србија дели с великом Кином — од потребе за модернијом и продуктивнијом пољопривредом и квалитетнијим образовањем, до јачања енергетског сектора и смањивања јаза између метрополе и руралних целина. Инклузивни развој је мото који Србија мирне душе може да позајми од Кине. Важно је и за Кину и за Србију сазнање да будућност припада онима који ће имати стручну, а не само јефтину радну снагу.
Стара кинеска пословица каже да онај ко тражи истину — мора знати да је поднесе.
Суочавајући се са половичним и незадовољавајућим резултатима реформи, ми се у Србији некако тешко носимо с истином. А она гласи: после девастације у последњој деценији прошлог века, Србија је морала да решава стотине горућих проблема. На жалост, учинила је то без одговарајућег стрпљења и друштвене и економске стратегије. Имали смо брзу и свеобухватну приватизацију у којој цена и порекло капитала нису били примарни фактори, пребрзо смо се одрекли домаћих банака, форсирали политику по којој је увоз исплативији од извоза и пребрзо оборили практично све царинске стопе. Ако томе додамо претварање Србије у партократску државу, као и компликоване коалиционе односе у владама које су имале и по 18 странака, онда није чудо што смо у протеклих 14 година 21. века урадили много мање него што се могло очекивати. И све време смо плаћали данак недостатку знања, стратегије и континуитета. Ономе, дакле, што смо од Кине могли јако добро да научимо.
Сви смо овде свесни чињенице да реформе одавно нису ствар избора, него императив. Друштва која стоје су друштва која пропадају. Захтеви грађана од светских влада су све већи, а моћ многих влада — у сендвичу између корпоративних циљева и снаге медија у власништву тих истих корпорација — све је мања. Ипак, сви ми овде требало би да у јавном послу којим се бавимо уважавамо старо кинеско правило да је човек срећан онолико колико је способан да усрећи друге. И да радимо на томе мудрије и ефикасније него икад.
Ако нешто може да буде интересантно нашим кинеским пријатељима из српског искуства, то је свакако чињеница да нема јачања домаће потражње и потрошње без најшире схваћеног средњег слоја грађанства. Драстичне социјалне разлике и уништавање средње класе највећа су штета коју нам је неолиберални спекулативни капитализам нанео. Средњи слој је увек кључни носилац реформи и од положаја тог слоја у највећем зависи будућност неке државе. Ми на то нисмо пазили, па је данас средњи слој у Србији — сви који желе да добро живе од свог рада и свог знања — осиромашен и демотивисан. То ствара простор за јачање демагогије и пропаганде брзих и лаких решења, од које нико и никад није имао користи. Притиснут спрегом политичара и олигарха, данас социјални средњи слој у Србији преживљава тешке дане. А требало би да буде носилац реформи, јачања домаће потрошње и раста стандарда.
Вечито окренута страним инвестицијама и спасу споља, Србија је занемарила и сопствена мала и средња предузећа, која треба да чине кичму српске привреде. Те компаније се све више оптерећују таксама, порезима и казнама, да бисмо данас дошли у ситуацију да, упркос повећању пореза, фискални приходи реално падају. То је политика која дугорочно сече грану на којој седимо.
У том смислу, господо, уверен сам да од Кине можемо много да научимо. Вама, који пажљиво пратите и проучавате савремени свет, неко од наших горких искустава сигурно није промакло.
На крају, као премијер српске покрајине Војводине, имао сам част да потпишем споразум о успостављању пријатељских односа између Војводине и кинеске провинције Гуангдонг. Тиме смо начинили још један важан корак на промоцији пријатељских контаката између наших народа и на развијању сарадње, нарочито у области привреде, научно-технолошког развоја, здравства и образовања.
Уверен да ће се плодни и пријатељски односи Кине и Европе развијати као никад раније, захваљујем вам на пажњи.
Информативна служба ДС
Уважени домаћини из China Center for Contemporary World Studies i China Foundation for Peace and Development,
Велико ми је задовољство што могу да кажем да су, без обзира на велику несразмерност Кине и Србије, односи наших двеју земаља традиционално добри и пријатељски. Демократска странка је томе с радошћу нарочито допринела, када је 2009. године потписан Споразум о стратешком партнерству између Кине и Србије. Од тада су наши кинески пријатељи у Србији започели с реализацијом бројних, за моју земљу веома значајних пројеката, као што су ревитализација термоелектране Костолац Б, мост Земун—Борча или деоница аутопута на Коридору 11. Србија је веома захвална Кини и на несебичној помоћи после катастрофалних поплава које су овог пролећа задесиле велико подручје Западног Балкана.
Ми се надамо интензивирању наше сарадње и размени искустава, тим пре што неке потребе мала Србија дели с великом Кином — од потребе за модернијом и продуктивнијом пољопривредом и квалитетнијим образовањем, до јачања енергетског сектора и смањивања јаза између метрополе и руралних целина. Инклузивни развој је мото који Србија мирне душе може да позајми од Кине. Важно је и за Кину и за Србију сазнање да будућност припада онима који ће имати стручну, а не само јефтину радну снагу.
Стара кинеска пословица каже да онај ко тражи истину — мора знати да је поднесе.
Суочавајући се са половичним и незадовољавајућим резултатима реформи, ми се у Србији некако тешко носимо с истином. А она гласи: после девастације у последњој деценији прошлог века, Србија је морала да решава стотине горућих проблема. На жалост, учинила је то без одговарајућег стрпљења и друштвене и економске стратегије. Имали смо брзу и свеобухватну приватизацију у којој цена и порекло капитала нису били примарни фактори, пребрзо смо се одрекли домаћих банака, форсирали политику по којој је увоз исплативији од извоза и пребрзо оборили практично све царинске стопе. Ако томе додамо претварање Србије у партократску државу, као и компликоване коалиционе односе у владама које су имале и по 18 странака, онда није чудо што смо у протеклих 14 година 21. века урадили много мање него што се могло очекивати. И све време смо плаћали данак недостатку знања, стратегије и континуитета. Ономе, дакле, што смо од Кине могли јако добро да научимо.
Сви смо овде свесни чињенице да реформе одавно нису ствар избора, него императив. Друштва која стоје су друштва која пропадају. Захтеви грађана од светских влада су све већи, а моћ многих влада — у сендвичу између корпоративних циљева и снаге медија у власништву тих истих корпорација — све је мања. Ипак, сви ми овде требало би да у јавном послу којим се бавимо уважавамо старо кинеско правило да је човек срећан онолико колико је способан да усрећи друге. И да радимо на томе мудрије и ефикасније него икад.
Ако нешто може да буде интересантно нашим кинеским пријатељима из српског искуства, то је свакако чињеница да нема јачања домаће потражње и потрошње без најшире схваћеног средњег слоја грађанства. Драстичне социјалне разлике и уништавање средње класе највећа су штета коју нам је неолиберални спекулативни капитализам нанео. Средњи слој је увек кључни носилац реформи и од положаја тог слоја у највећем зависи будућност неке државе. Ми на то нисмо пазили, па је данас средњи слој у Србији — сви који желе да добро живе од свог рада и свог знања — осиромашен и демотивисан. То ствара простор за јачање демагогије и пропаганде брзих и лаких решења, од које нико и никад није имао користи. Притиснут спрегом политичара и олигарха, данас социјални средњи слој у Србији преживљава тешке дане. А требало би да буде носилац реформи, јачања домаће потрошње и раста стандарда.
Вечито окренута страним инвестицијама и спасу споља, Србија је занемарила и сопствена мала и средња предузећа, која треба да чине кичму српске привреде. Те компаније се све више оптерећују таксама, порезима и казнама, да бисмо данас дошли у ситуацију да, упркос повећању пореза, фискални приходи реално падају. То је политика која дугорочно сече грану на којој седимо.
У том смислу, господо, уверен сам да од Кине можемо много да научимо. Вама, који пажљиво пратите и проучавате савремени свет, неко од наших горких искустава сигурно није промакло.
На крају, као премијер српске покрајине Војводине, имао сам част да потпишем споразум о успостављању пријатељских односа између Војводине и кинеске провинције Гуангдонг. Тиме смо начинили још један важан корак на промоцији пријатељских контаката између наших народа и на развијању сарадње, нарочито у области привреде, научно-технолошког развоја, здравства и образовања.
Уверен да ће се плодни и пријатељски односи Кине и Европе развијати као никад раније, захваљујем вам на пажњи.
Информативна служба ДС