Фризура, право на избор и 8. март
„Ви сте храбра жена, чим носите кратку косу“, ово је реченица коју сам више пута чула од фризера док су ме шишали и сваки пут бих се изнова зачудила. Питала сам своје краткокосе другарице за њихова искуства из фризерских салона и већина њих ми је потврдила да су чуле идентичну реченицу.
Не мислим да дужина косе има било какве везе са женском храброшћу, пре ће бити да има везе са естетиком и практичношћу. Ми, краткокосе, верујемо да нам кратка коса лепше стоји или напросто не желимо да превише времена трошимо на фенирања. Данас је фризура ствар личног избора и ниша више.
Право на избор је оно што данашњој генерацији жена делује нормално и сасвим природно. Међутим, то није дошло само од себе. Извојевано је у стрпљивој и мукотрпној борби за женску еманципацију. Пре стотинак година била је потребна истинска храброст носити кратку косу. Била је потребна храброст и доза екстраваганције носити панталоне, возити аутомобил, студирати... Зато нам данас још увек рогобатно звуче именице филолошкиња, психолошкиња, биолошкиња, јер их до пре сто година није ни било, док су слушкиња и робиња сасвим прихватљиве нашем уху.
Превалиле смо велики пут да бисмо данас биле ту где јесмо: професорке, лекарке, директорке, менаџерке, научнице, политичарке, фудбалерке, маратонке.
Јесмо ли равноправне са нашим мушким колегама? Још увек не. Докле год нас на интервјуу за посао питају да ли планирамо да се удајемо и рађамо децу, докле год је важнија вест физичка лепота спортискиња од њиховог спортског резултата и докле год жене које се баве јавним послом морају да одговарају на питање ко им чува децу док оне граде каријеру, за разлику од мушкарца које никад нико то није питао - нисмо равноправне.
Не знам ко је била прва жена која је од свог фризера затражила да је ошиша на кратку фризуру, али знам да је прва жена која је истрчала маратон Кетрин Свицер. Она је 1967. године истрчала Бостонски маратон у време када је женама било забрањено да учествују у овој дисциплини, јер су мушкарци веровали да је та дисциплина пренапорна за женски организам. Многи такмичари су се бунили против Кетрининог учешћа, а чак су и организатори физички покушали да је спрече. По сопственом признању, током трке, било је тркача који су јој добацивали и упућивали погрдне коментаре, али Кетрин се није обазирала. Трку је истрчала до краја и променила историју маратона. Захваљујући њој, пет година касније, 1972. женама је први пут званично дозвољено учешће на Бостонском маратону.
Данас је трчање маратона попут фризуре - ствар личног избора, нешто нормално и природно у чему уживају милиони жена. Али и за право да се учествује на маратону морало се изборити. Управо томе нас учи 8. март - непрестаној борби за слободу и једнака права, борби да имамо право на властити избор и да уживамо у одлукама које смо донеле. Такође имамо обавезу да своје трке истрчимо до краја, како генерација наших ћерки не би више морала да одговара на додатно питање приликом интервјуа за посао.
Информативна служба ДС