Demokratska Stranka

Време је показало колико нам је као друштву било потребно да доживимо промене и колико нам је Зоран Ђинђић у том процесу био важан јер изгледа да без њега нисмо били спремни да наставимо путем којим смо кренули, барем не довољно дуго, одлучно и истрајно да бисмо стигли до циља. Данас се налазимо у наизглед безизлазној ситуацији, са једва постојећим институцијама, врховним поглаваром уместо парламентом на челу државе, мафијашким пипцима дубоко укорењеним у свим сферама друштва, медијима заробљеним тешким ланцима и дубоко разочараним, обесправљеним и апатичним грађанима. Само наизглед безизлазној, одговорно тврдим, јер решење наших проблема није негде далеко, изгубљени свети грал за којим треба поћи у потрагу, грал који нико никада није видео и око ког се исплео тајанствени мит. Решење је ту, само га заокупљени бројним проблемима и међусобним неповерењем не видимо. Срећом, ту је и он да нам не дозволи да заборавимо.

Као што патриотизам није увијање у заставу на венчањима и рођенданима, већ бацање смећа у контејнер уместо у реку, тако се и Зорану Ђинђићу захвалност за идеју и жртву не показује лајковањем и качењем цитата на друштвене мреже, већ животом и активизмом који је у складу са његовим наслеђем. Свако од нас дужан је пре свега себи, а онда и њему, да свој живот организује на најбољи могући начин, да брине о општем интересу барем колико о свом, ако не и више, и да не посматра у тишини како нестаје све оно за шта су се борили грађани Србије на биралиштима и на улици крајем деведесетих и почетком двехиљадитих.
У Демократској странци сам већ 13 година, била сам ту и у време власти и у време опозиционог деловања, и када су нас малтене прогонили и када су нас поптуно игнорисали. Ретко шта може да ме изненади или изнервира, изузев појединиханалитичара и новинара када говоре о ситуацији у опозицији.

Ако не зовемо медије да испрате сваки наш потез – нема нас, ништа не радимо и небитни смо. Ако зовемо медије – срам нас било, само желимо да се сликамо и ништа нећемо да радимо без камера. Ако их зовемо, а они не дођу или на крају реше да о нама не извештавају, опет не постојимо и ми смо „криви“. Ако разговарамо са другим партијама, питају нас зашто разговарамо, како смо направили одабир саговорника и зашто морамо баш са њима, а не са неким другима? Ако разговарамо са другима, није ни то довољно добро, зашто нисмо с првима? Ако смо позвали све за преговарачки сто, а један актер се није појавио, цела опозиција нема воље да се уједини. Ако смо се сви нашли на истом месту, како, побогу, можемо да седимо и са деснима и са левима?Ако имамо надалеко и нашироко познато руководство, онда су они већ за политичку пензију. Ако изаберемо нове људе, ни они не ваљају јер их јавност не познаје. Ако јасно зацртамо црвене линије које нећемо да пређемо, сувише смо ригидни, нисмо за сарадњу. Ако оставимо и најмањи простор за маневар јер се свака ситуација разликује и појединачно је треба оценити, онда калкулишемо. Ако инсистирамо на дијалогу, млаки смо; ако позовемо на улицу, превише смо острашћени. Ако имамо план, радимо за нечији интерес; ако нисмо до краја осмислили план, неспособни смо.

„Право питање за аналитичаре је како је могуће да опозиција уопште постоји. Како је могуће да усред Сахаре постоји оаза, а не да кажу у тој оази нема грожђа или кивија,“ речи су др Зорана Ђинђића.

Уместо да заједно радимо на јачању друштва и спремности грађана да заједно повратимо нашу државу из руку мафијашке организације, ми пребројавамо опозициона крвна зрнца и оне шачице храбрих људи који су спремни да се боре за Србију. Замерањем што немамо киви или грожђе у понуди уместо охрабривањем јер смо успели да сачувамо оазу демократије, здравог разума и проевропске оријентације у Србији, као друштво чинимо све да обесхрабримо најхрабрије, да их убедимо да Србија заправо не жели и није спремна на промене, да је сваки труд узалудан и да је најпаметнији избор одселити се негде преко. Врло добро знамо да ни све најружније насловнице таблоида нису тако страшне као реченица „сви све ви исти“. Јер нисмо. Ни близу.

И зато ми овог дванаестог марта нећемо учествовати у пребројавању опозиционих крвних зрнаца и нећемо се тући са другима да докажемо да смо баш ми наследници и настављачи политика Зорана Ђинђића. Почаст ћемо му одати како доликује, говорићемо о његовом наслеђу и о Србији за коју се борио и за коју је поднео и највећу жртву, а сећаћемо се његових речи и живећемо у складу са њима и током преостала 364 дана. Борићемо се за јединство опозиције, учићемо од оних који су у сличним борбама успели да победе, радићемо на томе да будемо бољи свакога дана и нећемо одустати од укључивања што већег броја грађана јер је то једини пут до промена. Ђинђић је рекао да га не занима партија која ће увек остати мала и да иде на све или ништа. Време је да и ми пођемо истим путем, не само када је у питању Демократска странка, већ и, што је још важније, држава Србија. Једноставно је.

Све или ништа. Слобода или ништа.

Алиса Коцкар
Чланица Главног одбора Демократске странке