Demokratska Stranka

То није оно чега се сећам. Сећам се ренесансног ствараоца чији је човек окренуо леђа прошлости и био загледан у будућност. Тај његов човек је живео у средини испуњеној очајем, мрзовољом и некрофилијом. Био је окружен затвореношћу, страхом од промена, угроженошћу, пасивношћу, потребама сведеним на минимум, а он је успео да у свом човеку пробуди оптимизам, његову храброст, природност и спонтаност.

Његов човек је био растерећен, човек будућности. „Морамо избећи грешку да нову Србију цртамо старим бојама, да на њу качимо петокраке или кокарде. Да нас у њу воде они који живе у 1941. или 1945. Покретачку снагу промена треба да води постидеолошка генерација која је рођена после рата, не у физичком него у менталном смислу. Дакле људи који размишљају изван оквира Ужичке републике и Равне горе.“ (Зоран Ђинђић, „Србија ни на Истоку ни на Западу“, ст.13)
Човек је одлично је разумео у коликој мери је Србија земља девастираних институција, огрезла у корупцију и криминал, колико је сиромашна, удаљена од Европе и да сваким даном то растојање постаје све веће, колико је далеко од својих суседа од којих се у најбољем случају само удаљила, али је према некима и порушила мостове или, што је неопростиво, неке од тих мостова натопила крвљу.

Његов човек је знао да не постоји непоправљиво и зато је било важно ангажовање сваког појединца. Посебна одговорност била је на интелектуалцима који имају обавезу да реагују када једно друштво крене у погрешном смеру. „У сваком друштву тзв. друштвена елита је одговорна за судбину заједнице више од тзв. народа. Она мора јасно да опише стање и да без страха именује кривце. Тек онда може да очекује подршку од широких слојева становништва.“ (Зоран Ђинђић, „Србија ни на Истоку ни на Западу“, ст. 12-13)

Без грађана као појединаца реформе не би биле могуће. Човеку су јасне биле поруке које су допирале до њега и направио је избор. Изабрао је странку која није ни елитистичка ни народњачка, него странка темељних реформи.
У зависности од године које се тај, његов, човек родио суочавао се са десетогодишњим опозиционим поразима, како у последњој деценији двадесетог, тако и оним који су обележили другу деценију двадесетпрвог века или што је још учесталије, доживео је оба. Било му је јасно колика је одговрност свих нас, јер да смо сви ми, друштво у целини били другачији, да није било наше слабости, да је опозиција била спремнија на одрицања, једном речју да је била боља, не би било ни Милошевића, а ни Вучића. Разумео је зашто је важна сарадња унутар опозиције, зашто само је само стварањем заједничког опозициони блока могуће поразити тиранина. Разумео је много тога, само му никада нису били јасни критеријуми на основу којих је одабрао неке од сарадника.

Читао је Разговоре Зорана Ђинђића са Весном Малишић објављиване у Магазину Блиц Неwс новембра 2000. и није му било јасно како је могуће да код њега постоји бојазан да би ствари могле кренути у непријатном правцу, да су досадашња искуства показала да су се грађанске револуције неретко завршале крвавим обрачунима и преузимањем државе од стране војске. „Тих ноћи нисам могао да спавам јер сам имао осећање мучнине да је са сваким сатом наша позиција гора, а да у јавности изгледа боља. Медији су били пуни приче о победи, а кад се човек запита шта је гарант да она опстане онда схвати да нема никаквог гаранта. И кад се упита где је власт кад ми одемо кући, онда схвати да власти нема. Она постоји док смо скупљени, кад се разиђемо ње више нема. А кад се упитамо да ли социјалисти имају механизме који функционишу и кад они нису ту, одговор је – имају. То је значило да су практично већ 6. октобра били у предности у односу на нас."

Сећам се и тих дана након 12. марта, поворке људи који достојанствено носе тугу уз понеки тихи јецај. Тешко би било извагати да ли су ти људи више жалили за ренесансним ствараоцем или сопственом будућношћу којој су до скоро хрлили, да ли се поново јавио страх проузрокован неизвеснишћу, страх од непознатог, од празнине. Данас је више него икада актуелна је његова „Ми смо десет година земља на погрешном путу... Изгубили смо имунитет, постали смо слаби, болесни” из „Победничке стратегије за Србију. Перманентна мобилизација креативаца“ (Борба 9. август 1997.).

На нама је да оздравимо, да не посустанемо, јер „Шта све можемо да добијемо ако променимо власт“. (Зоран Ђинђић, Сан о Србији, ст.23)

Александра Јевтић
Чланица Главног одбора Демократске странке