Ћутање зјапи као отворена рана
„Драго ми је што је правда победила, али желим да нагласим да ми титула никад није била најважнија, а мислим да није ни грађанима Србије,“ написао је на свом налогу на друштвеној мрежи министар финансија Синиша Мали. Није дуго чекао „своју правду“, свега нешто мало више од годину и по. Као да је јуче био тај 12. децембар 2019. године када је Сенат Универзитета у Београду једногласно поништио његову диплому доктора наука на основу решења Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду, који је утврдио да је његова докторска дисертација плагијат.
Да ли је ико био изненађен? Не верујем. Српска напредна странка је одавно преузела контролу над свим институцијама, па је било довољно пронаћи бугарског графолога и врло брзо читава јавност је заборавила на 24 апартмана. Лако је било ућуткати Марију Мали, више се нико и не сећа њене исповести.
Да ли се ико сећа да је Синиша Мали први у низу насилника над главним градом? Тешко.
Ако је Управни суд могао да поништи решење Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду да му се због плагијата не призна докторат, ми не смемо да ћутимо. Чуло се свега неколико гласова из академске заједнице, неколико изузетних, храбрих људи спремних да ће бити провучени кроз „таблоидно блато.
Ћутање зајпи као отворена рана. Разумљиво би било ћутање тада малолетних и тек пунолетних девојака које су у Истраживачкој станици Петница доживеле сексуално насиље, али оне нису ћутале. Говориле су, вриштале, покушавале да прекину ланац насиља, обраћале су се Управи, више од деценије пролазиле кроз одбијања да их било ко саслуша, њихова искуства су умањивана, чак се од њих захтевало да имају разумевања према насилнику. Да ли је са друге стране разумљиво ћутање одговорних?
Истраживачка станица Петница постоји скоро четрдесет година. Била је прва независна образовна институција у Југославији и успела је да превазиђе све кризе кроз које је читаво друштво пролазило и не само то, постала је веома важан центар иновативног научног образовања на европској мапи. Да ли ће ову кризу моћи да преживи? Невероватни млади људи били су полазници ове образовне институције. Изузетни научници су водили студијске програме. Пре свега неколико дана две девојчице су кроз изјаве медијима показале колико су очајне јер су примљене на студијске програме, али им њихов град није
обезбедио котизацију. Ко ће после страшног сазнања које је потресло читаву државу уопште желети да дође у Петницу? Како је могуће да је безбедност тих дивних младих људи била угрожена још од давне 1993. године?
Захваљујући храбрости жртава које су се обратиле новинарки Јовани Глигоријевић и тексту објављеном у недељнику Време јавност је упозната са паклом кроз који су пролазиле, а који је трајао близу три деценије јер иако је радни однос насилнику С раскинут 2017. године, док је управа била упућена у насиље још 2014, он је као хонорарни сарадник био ангажован све до краја 2019. године. Од бившег директора су добиле извињење, садашњи им је пружио подршку. Да ли је то довољно? Тешко. Огромна је одговорност претходног директора Вигора Мајића који је налазио немогућа оправдања за свог запосленог. Према речима Томице Мишљеновића, асистента на Биолошком факултету Универзитета у Београду, садашњи директор Никола Божић такође је морао бити упућен.
Важне су ове храбре, младе жене. Важно је да ова прича не остане без епилога. Важно је јер захваљујући њима Петница ће поново, после дужег низа година, постати безбедно место.
Александра Јевтић, чланица Главног одбора Демократске странке