Куда иде просвета?
Преговори просветних радника са представницима Владе Републике Србије и министарком просвете Славицом Ђукић Дејановић оставили су многим просветарима горак укус у устима и по ко зна који пут их уверили у то да се ни актуелној власти ни представницима репрезентативних синдиката не може веровати.
За почетак, вреди подсетити се свих обећања власти у вези са положајем наставника изложених различитим облицима насиља од стране ученика и родитеља, као и са материјалним статусом запослених у просвети. Јавна расправа о изменама и допунама Кривичног законика, према којима би се напад на наставника третирао као напад на службено лице, била је предвиђена за октобар 2024. године, а до усвајања измењеног и допуњеног закона требало је да дође у децембру 2024. Ушли смо у 2025. годину без јавне расправе и било какве промене закона, која би просветним радницима обезбедила неопходну заштиту. У октобру 2023. године потписан је Протокол о побољшању материјалног статуса запослених у просвети, који је предвиђао изједначење почетне плате радника у просвети са 7. степеном стручне спреме са републичким просеком зараде до јануара 2025. и рад на корекцији коефицијената за све запослене. Паралелно са свим овим тачкама преговора требало је смањити административне обавезе просветара. Ништа од свега о чему се преговарало и што је обећано није испуњено у задатим роковима. Однос власти према заради оних који образују поручује им да им је место тамо негде испод просека, док су њихова друштвена постигнућа нешто што у многоме надилази просек.
Када смо код неиспуњених обећања, треба споменути и нереализовано увођење платних разреда у јавном сектору, које је најпре било најављено за јануар 2015. Њихово дефинисање и примена одлагани су константно све до 2021. године, када је овај план још једном померен, али не више за кратак временски период, него на 2025. годину. Платни разреди, као реално и праведно мерило рада, залагања и резултата запосленог у јавном сектору, самим тим и у просвети, неопходни су како би се учинак запослених објективно вредновао. Више је него јасно да је период од 10 година сасвим довољан да се оно што треба да послужи правичности темељно разради и коначно спроведе у дело. Такође је јасно да актуелна власт не мари за правилност и правичност.
Као још једну аномалију можемо сагледати реформу школског плана и програма у гимназијама. Уметањем бројних нових предмета који не спадају у општеобразовне предмете смањен је ученицима број часова управо предмета општег образовања које слушају. Са друге стране отворена је могућност за запошљавање нових кадрова, несумњиво у највећој мери партијских. Реформом је било планирано и озваничење опште матуре, којом би се ученицима који заврше гимназију омогућио упис на факултет без полагања пријемног испита. Ово, пак, није остварено. Како год окренемо, сусрећемо се са нелогичностима и занемаривањем корака од круцијалног значаја за унапређење и оснаживање образовног процеса.
И не само са тим. Постоји и оно што се зове самовољом и калкулисањем власти у личну корист. У два наврата већ власт је незаконито прекројила школски календар. После трагедије у Основној школи "Владислав Рибникар" напрасно је окончала школску годину 6. јуна, а сада је прво полугодиште за ученике ван територије Војводине самовољно прекинула 24. децембра, док је ученицима у Војводини подједнако самовољно почетак другог полугодишта померила са 14. јануара на 20. јануар. Истовремено се исцрпно бави просветним радницима у такозваном "незаконитом" облику штрајка, који би се огледао у обустави наставе, такозваном јер је Србија потписница Конвенције Међународне организације рада, према којој просвета не спада у есенцијалне делатности, које захтевају минимум рада.
Шта подразумева ово исцрпно деловање власти, усмерено на просвету? Подразумева претње кажњавањем, отказима, полагањем рачуна просветној инспекцији. Да се санкционисање не спроводи селективно, дакле, да предмет кажњавања нису само нелојални Српској напредној странци, било би смислено разговарати о законитости или оглушавању о закон. Како се ни најмање не кажњавају лојални када напусте радно место ради одласка на страначки митинг или сличан скуп СНС-а, како тада изостаје полагање рачуна инспекцијском надзору за неодржане часове, родитељске састанке или децу у вртићима и предшколским установама, остављену без надзора васпитача чијој групи припадају, о праву и правди ни надаље не можемо говорити.
Свеукупан третман просветних радника, и, пре свега, њихова грађанска дужност с правом их смештају у исту раван са студентима у борби за праведно друштво, за правну и уређену државу. Ипак, чини се да ово место заслужују само они који не пристају на ситничарске уступке и новонастала, неизвесна обећања власти. Њихова недоследност не иде руку под руку са чврстином студентског карактера.
Општински одбор Демократске странке Рума